Овога пута заиста одлазим. Искрадам се из твог загрљаја, нежно померам твоје снажне руке чији ме је терет притискао, задржавао и предуго. Незадовољно се прилагођаваш новом положају без мог тела које си стезао и ја задрхтим. Издвајам ружу из синоћног букета док ми је у другој руци кофер успомена, невелик а ипак бескрајан. Шуњам се на прстима и страх ме је шума врата док излазим из твог дома, моје чауре. Окрећем се за собом неколико пута све док напокон нисам довољно далеко од тебе уснулог, и тек тада продишем, како ми се чини, после целог једног века.
Шум корака претвара ми се у трк и примећујем осмех који ми обасјава лице и тај моменат остаће ми залеђен у мислима вечно. Зрачим срећом као светлошћу која избија из мене и даје нове боје сваком пределу овог наизглед сивог јутра, најлепшег. Поклањам ружу девојчици спремној за ново школско јутро, на својим плећима имам и превише успомена са тобом. Једном ће тај терет престати да боли. Схватам, више ти се не дивим и поново имам себе. Сва љубав према теби остаје као бледи траг који обавија твоју још увек уснулу силуету обасјану тек понеким упорним зрачком светлости.
Сада између нас постоји непремостива пукотина, дубока и широка као сам свет. Више никада неће бити ни речи о нама. Са сваким мојим кораком остајеш само сенка некадашње фигуре која ми је пружала руку када паднем – да ме извуче или остави управо ту где јесам. Постајеш слово на папиру, на разгледницама и фотографијама, али мастило бледи и брже него лажни сјај помпезних речи. Претвараш се у једно име од кога сам научила много , али првенствено у шта никада више не смем допустити себи да се претворим. Боје ватромета, заједничких ручкова, филмова, поклона, ружа бледе и претвориће се у обичан ковитлац у коме се ништа неће разазнати. Постојаћеш још само у питањима познаника, на страницама споменара ситница мога живота и у једној торби у коју је стало све твоје и коју ћу ти вратити без иједне речи.
Чему речи, када не постојимо ми? Смејем се наглас и привлачим погледе озбиљних, пословних људи у оделима и радника пекара који зраче очајем. Не, не могу они схватити свилени додир слободе на мојој осетљивој души нити очи које се после много времена пуне сузама среће уместо безизлаза. Не, неће схватити да осећам како летим, моја паперјаста крила нису за њихове очи, али ја одлазим. Пењем се уз сунчев зрак. Једна жута душа бежи од наметнутог схватања сивила магле нечије стварности.
Милица Лукић, III-5
У галерији Народног музеја 25. децембра 2019. уручене су награде часописа Акт најуспешнијим учесницима десетог ваљевског средњошколског литерарног конкурса. Повељама и књигама равноправно су награђени ученици Ваљевске гимназије Mилица Лукић III-5, Катарина Павловић IV-5 и Немања Грјичић IV-1, учeници СМШ „Живорад Грбић“ Виктор Лукић и Петар Ђорђевић.
На литерарни конкурс, који расписује часопис за књижевност, уметност и културу Акт, пристигло је 40 радова, од 22 ученика. Жири у саставу мр Душан Стојковић, председник, Дејан Богојевић, члан и Данијела Падејски, члан, уредница часписа Акт, донео је једногласну одлуку да равноправно награди пет ученика.
Библиотека Ваљевске гимназије 