Гимназија је од самог почетка, поред образовне, и те како била и културна институција. Она је то, уосталом, остала све до данас. Њени ученици и наставници приредили су многе приредбе за своје суграђане, упуштајући се повремено и у веома сложене подухвате. Без њиховог учешћа скоро да се није дала замислити ниједна већа прослава и други програми, а такође ни оснивање и рад позоришних, музичких и других културно-уметничких дружина.
Тесна је повезаност Гимназије и са библиотекама које су постојале у граду. Једна од њих – Грађанска читаоница – основана је у овој школи 1907. године и у сваком погледу је и за њу била везана.
Од почетка Гимназија је имала и сопствене библиотеке. Извесно време у њој су, чак, напоредо постојале три различите књижнице: Гимназијска књижница (као најстарија и књигама најбогатија) и из ње израсле Ђачка књижница и Књижница ђачких уџбеника.
Засебну књижницу имала је Приватна ваљевска женска гимназија.
Гимназијска (професорска) књижница
Најстарији познати помен о постојању било какве библиотеке у Ваљевској гимназијској реалци је једно писмо њеног професора и управитеља Светозара Ј. Никетића од 5. септембра 1873. године, упућено у Београд, Српском ученом друштву. Никетић тим писмом моли Учено друштво „да реалци овдашњој шаље бадава своја издања, како не би и овде најважнија грана нашега знања и први научни орган у Србији остао за нас непознат“. Тој молби претходи констатација да у Ваљеву ни варошка читаоница, „ни библиотека овд. реалке“ не добијају „ни један спис који Српско учено друштво издаје“. С обзиром на то да се и данас у библиотеци Ваљевске гимназије налазе примерци Гласника Српског ученог друштва из раздобља 1866-78. рекло би се да тај Никетићев труд није био узалудан.
Писмо професора Светозара Ј. Никетића сведочи и о томе да је у Ваљевској гимназији библиотека заснована још у време њеног настанка или бар убрзо после тога.
О десетогодишњици постојања Ваљевске гимназије, 14. јула 1880. године, упутио је њен директор Милош Давидовић опширан извештај министру просвете и црквених послова о раду школе и стању у њој. У име професорског савета он је, између осталог, рекао да би школску библиотеку требало попунити и да «у њој ваља да су заступљене све оне науке које се у гимназијама предају, и то таквим делима која својом опширношћу и својом језгровитошћу стоје на данашњој научној висини, која собом оличавају напредак једне или друге науке, каквих дела у овдашњој библиотеци за сада нема».
Од тада може се њен рад и развој пратити са знатно више података. Директор Давидовић је у извештају за школску 1880-1881. годину поновио да књижница скоро и нема «никаквих дела» за стручну спрему и рад» и да није у стању да одговори потреби којој је намењена. Те године јој је Михаило Урошевић из Лукавца поклонио «16 комада разних, већином школских књига, заоставших му од сина његова пок. Ђорђа Урошевића, бив. учитеља школе рабровичке». Кад је у јуну 1882. године професор Велике школе Светислав Вуловић ишао, по налогу Министарства просвете и црквених послова, да прегледа шабачку, ваљевску и чачанску нижу гимназију и лозничку и горњомилановачку реалку, установио је да су свугде школске библиотеке «уопште врло сиромашне и стручних књига имају врло мало.» Општина ваљевска је Књижници Ниже гимназије поклонила ове године часописе и књиге на француском и немачком језику и одлучила «да на рачун општински набави један орман за гимназијску књижницу». Школске 1882/83. књижница је обогаћена са 57 нових књига,1 а 1885-6. са 160 нових књига.
1 (Највише Гласника Српско ученог друштва са разностручном садржином, неколике стручне књиге за јестаственицу и изворну историјску грађу; од повремених листова школа прима само „Словинца“ и „Просветни гласник“. – „Просветни гласник“, 15. октобра 1883, 785)
Фонд Књижнице Ниже гимназије у Ваљеву чинила је 1891-2. школске године 561 књига у 1.457 примерака. Међу нижим гимназијама она је тада била најбогатија (једино је чачанска гимназија имала више различитих дела – 680, али у 1098 свезака). Била је богатија и од Треће београдске, зајечарске, крушевачке, пиротске и пожаревачке више гимназије.
Сва је прилика да за њен рад у првих тридесетак година нису постојали одговарајући услови, пре свега просторни, јер је Гимназија са четири своја разреда и близу 200 ученика, средином осамдесетих година 19. века, делила зграду са Мушком основном школом и у тој ситуацији за све своје збирке, укључујући и књижницу, располагала само са једном просторијом „у којој су школске ствари и учила набацани једно преко другог“.
Деведесетих година основане су засебне Ђачка књижница и Књижница ђачких уџбеника, а Гимназијска књижница се од тада зове и професорском или наставничком књижницом. Из тог времена је још више чињеница о њој.
У пролеће 1893. године, гимназијској књижници је 42 „разне књиге научне вредности из књижнице свог пок. сина Мите Робовића“, секретара Сталног окружног одбора ваљевског, поклонила Милица Робовић. Школске 1897-8. ова књижница имала је 2.191 свезак разних књига; школске 1898-9. године 996 дела „из филологије и књижевности, из философије, природних наука, математике и астрономије, историје и географије, педагошких дела, разних часописа, енциклопедија итд,; школске 1899-1900. године била „уређена по инвентару“, а тада се радило на њеном уређивању „по струкама“: а) филологија, књижевност, философија; б) српска и светска историја с географијом; в) природне науке; г) математика и астрономија; д) разни часописи и повремена издања; и ђ) енциклопедија“. Књиге су још школске 1899-1900. биле на српском, немачком, француском и руском језику.
Сваке наредне године увећавао се број књига тако да их је, према годишњим гимназијским извештајима, по школским годинама био следећи број:
1900-1 – 1116 дела, 2890 свезака;
1901-2 – 1201 дело, 3039 свезака;
1902-3 – 1225 дела, 3089 свезака;
1903-04 – 1260 дела, 3290 свезака;
1904-05 – 1376 дела, 3925 свезака;
1905-06 – 1392 дела, 3958 свезака;
1906-7 – 1466 дела, 4258 свезака;
1908-92 – 1794 дела;
1909-10 – 1479 дела;3
1911-12 – 1522 дела, 4513 свезака.
2 Школске 1907-8. и 1912-13. Ваљевска гимназија није објавила своје извештаје.
3 „Наставничка књижница је ове школске године комисијски преуређена тиме што је начињен нови инвентар, по коме су поједина дела добила своје бројеве и за доцније попуњавање… Новим инвентаром избегло се завођење истих дела под разним бројевима инвентара. Књиге су уређене по садржини и по писцима.“ – Извештај за школску 1909-10, 13-14.
Књиге су претежно принављане поклонима појединаца и различитих институција. Пример Урошевића из Лукавца и Робовићеве мајке следили су: један Ваљевац „који живи на страни и не жели да му се за то захваљујемо“ (поклонио је 250 свезака из колекције „Дешеваја библиотека“); Никола Зега, некадашњи наставник цртања у Ваљевској гимназији (42 дела у 43 свеске); Љуба Молеровић, економ из Врачевића (207 дела); поч. В. Младеновић, проф. Поклони су стизали и од Академије наука, Министарства просвете и Министарства народне привреде. Добијани су и од „појединих писаца“, „појединих школа“ и „појединих друштава“. Нешто књига набављено је куповином „из кредита гимназијског“, „из гимназијског буџета“, односно „из канцеларијских трошкова Гимназије“.
У годишњим школским извештајима за Наставничку гимназијску књижницу редовно се сажето наводило да њен фонд чине дела „махом научне садржине“ и да је у њој мало дела из белетристике. Највише је, природно, било књига на српском језику, али се временом ширио број страних језика на којима је било књига у овој књижници. Пред Први светски рат она је располагала издањима на српском, руском, бугарском, немачком, француском, латинском, пољском и чешком језику.
………
Ваљевска гимназија је у Првом светском рату тешко страдала; „школска зграда је била демолирана, намештај уништен, књижница и архива растурене по приватним кућама“. Ипак је од око 5000 предратних књига из гимназијске Наставничке књижнице опстало око три хиљаде. Страдањима је ова књижница била изложена и у Другом светском рату. Прилично књига из њених богатих фондова сачувало се ипак и након тога и било представљено на изложби старих и ретких југословенских књига (159 примерака, изашлих до 1900. године) и изложби старих књига на страним језицима (121 примерак), приређеним 1987. и 1988. године. Неке од тих књига носе отиске печата из времена пре 1914. године. На њима су двојаки натписи: „Краљев. српска гимназија у Ваљеву“ или „Полугимназија у Ваљеву“. На једној од њих – Стеријин „Бој на Косову или Милан Топлица и Зораида“, штампаној у Будиму 1828. године – име једног од донатора књижнице, Љубе Молеровића из Врачевића, исписано је оловком коју је, можда, држала његова рука. На неколико књига из хемије, физике и технологије, штампаним на немачком језику, исписано је име проф. В. Младеновића, који јој је такође био донатор.
З. Ранковић, Ваљевске гимназије 1869-2004, Колубара, 2004 (46-53)
Ђачка књижница
Књижница ученика Ваљевске гимназије установљена је крајем 1892. године да би била „рукопомоћ гимназијским ученицима при избору разне лектире“. Убрзо су јој стигли поклони у књигама које су чиниле почетно језгро њеног фонда…
У школској 1897-98. години број књига са којима је располагала ова књижница, нарастао је на 460 примерака с тим што је део био и на немачком и на латинском језику. Поклањање је и даље остало најважнији вид набавке књига.
Школске 1908-9. Ђачка књижница Ваљевске гимназије располагала је са 639 различитих књига. Она је у том погледу била богатија од гимназијских библиотека у Јагодини, Пироту, Лесковцу, Смедереву, а сиромашнија од Шабачке гимназије (имала 1.317), Крушевачке, Ужичке, Пожаревачке, Чачанске. У школској 1913-14. Ђачка књижница је располагала са 465 дела у 753 примерака. То је прилично смањење у односу на школску 1911-12. годину када је у овој књижници било 675 дела у 900 примерака. Нејасно је шта је до тога довело, да ли то што је у балканским ратовима у гимназијским просторијама била војна болница или каква друга околност.
Значајан моменат у историјату Ђачке књижнице Ваљевске гимназије је формирање, у новембру 1906. године, Ђачке литерарне дружине „Чика Љуба“ којој је Књижница прикључена. Редовни чланови Дружине били су гимназијалци петог и старијих разреда, а они из четири нижа разреда имали су статус помажућих чланова. Основни облик рада Дружине били су састанци на којима су читани и анализирани („критиковани“) ученички литерарни радови и њихови преводи са страних језика. Временом се у Гимназији дошло на становиште да би у раду Дружине највећу пажњу требало поклонити Ђачкој књижници јер је целисходније, уместо „састављања“ и „критиковања“ ученичких остварења, расположиво време користи за „читање одабраних дела из српске књижевности, да би се у највишим разредима могло приступити класичним делима из туђих књижевности“. Оцењивано је да би тиме много добила настава српског језика и књижевности, али се и увиђала неопходност „да књижница има сва дела потребна за ове предмете“. У складу с тим сав приход дружински употребљен је 1910-11. за куповину нових књига.
Већину књига у Ђачкој књижници чинила је белетристика, углавном на српском језику, уз понеки примерак на немачком, француском и латинском. Члановима су на располагању биле: књиге из едиције „Забавник“ Српске књижевне задруге, „Писци и књиге“ и „Омладина и њена књижевност“ Јована Скерлића, сва Шекспирова дела преведена на српски језик, „Срце“ Е. Амичиса, „Образоване воље“ Пејоа, „Песме“ и „Под маглом“ Алексе Шантића, Матавуљеве приповетке, критике Мирка Цара, „Из књижевности“ Павла Поповића…
Као чланица Српске књижевне задруге, Књижница је добијала издања њених редовних кола. Била је претплаћена на часопис „Босанка вила“, који је излазио у Сарајеву. Све књиге су, иначе, биле према својој садржини подељене у два фонда – за ниже и за више разреде, али су ученици виших разреда могли да читају и књиге намењене ученицима нижих разреда.
Школске 1908-9. читане су 453 књиге („највише су читане књиге Срп. књиж. задруге“), а школске 1909-10. године 459 књига „и то једино дела најновије српске књижевности и дела класичних писаца (Шекспир, Молиер, Расин, Гете, Толстој, Мопасан и др.)“
Пошто се временом дошло до стања да су поједине књиге постале „сасвим излишне“ за ову књижницу, решено је да се школске 1910-11. све такве књиге избаце и да отпочне „систематско снабдевање књижнице делима која једна таква установа мора имати“.
О Ђачкој књижници старао се посебан ученички одбор коме је, у својству надзорника, помагао по један професор Гимназије. Школске 1904-5. за то је био задужен Мина Миљковић, а 1905-6. Петар Велимировић. Кад је књижница 1906. придружена Ђачкој дружини „Чика Љуба“ о њој се бринуо Управни одбор, такође састављен од ученика, али је у његовом раду учествовао, као изасланик Професорског савета, један од гимназијских наставника – најпре Сима Пандуровић а касније Григорије Хаџи-Ташковић.
У Првом светском рату „Ђачка књижница је највећим делом упропашћена“.
Здравко Ранковић, Ваљевске гимназије 1869 – 2009, Колубара 2004, (стр. 53-55)
Библиотека Ваљевске гимназије 