У понедељак, 6. новембра 2023, додељене су награде ученицима наше школе на другом уметничком конкурсу Четрнаесте београдске гимназије „Уметнику у част”. На конкурсу који је ове године био посвећен Милошу Црњанском, учествовали су ученици средњих школа из Србије, Црне Горе и Републике Српске.
Стефан Андрић, ученик одељења III-4, освојио је другу награду у категорији Идеја за дизајн корице, док је Богдан Петровић, ученик одељења II-5, освојио похвалу у категорији Поезија. Ментори ученицима су Милена Петровић и Милена Милисављевић, професорке српског језика и књижевности.
Домаћини су добитницима награда и менторима приредили упознавање Београда преко одређених књижевних топонима, као и присуствовање представи „Играјмо Црњанског”.
Не дирајте трешње
Крин мириса вишње и трешње,
слатки грешни сок криве гране,
потећи ће. И тече.
Ко и мирис што се шири
алејом заспалих хероја.
Сузе крви прерано пуштене
с детињих образа кануше,
и умрљаше папир.
Само мрља није била прљава.
Већ некако чиста, бистра, плава и бела.
Дете које је уснило росу
јер није могло да је сачува на
топлим длановима.
Шешир намакнут прерано на очи.
Очи, које су удахнуле прах сјаја.
Рођен да постане најбољи.
Сребрни Месец светлуцао је
у одјецима уздрмане душе.
Кад и он поче да црвени.
Не, не дирајте трешње.
Не ломите порцуланску слику
зеленог завичаја.
Не скрнавите тишину Фрушког брда.
Крв нећу своју пролити
хладним сечивом бајонета.
Нож је на крају ипак био крвав.
Љубави се изгубило,
од ње остадоше мућци
по ритовима хладног Дунава и Саве.
Које је он морао да вади.
Из воде која је у њему већ била затрована.
Где ли су сад трешње и
вишње, које су љуљале житна
класја Срема и Бачке?
Где ли су сад хладни дланови
вреле коже и девојачке косе?
Оста у пољу шева сама.
Идеје биле су вино
позлаћеног сребрног пехара.
Из руку је пуштен голуб судбе.
Да води путеве.
Душа скривена иза маски
карневала смеха, веселости и Венеције,
у сањивој стварности.
На јави све је била игра неког другог.
Завет љубави је праћен.
Никад погажен.
Сунце је обасјавало хладно
чело ужагрених очију,
жељних љубави дати,
љубави на длан ставити.
Јер све што види око из
љубави је потекло.
И уралски врхови и његови снежни
пупољци,
И лондонска неба и лисабонске улице,
И венецијанске мелодије и кинеске трешње.
Све некад ухвати
и сомбре, и хладна омбре.
И Месечев срп на сваком некад
Остави хладан бридак траг.
Ловца из заседе са сребрним луком
мора обасјати Сунчев траг.
Увек му се мора вратити
завичај, мокар и драг.
Јер ловина ловца сребрног лука
није ни гроб, смрт, чемер, ни јад,
већ слатки, у наручју отаџбине сјај.
Постоји место од бескрај
зорућих сунаца,
које се из сваког новог вечерњег пепела
рађа,
где се бели град на рекама таласа,
где на јастук спушта уснулог џина,
из првог сна сабласно пробуђеног чеда.
Пст! Заспало је.
Пустите нека трешње руде.
Богдан Петровић II-5 (похвала у категорији Поезија)
Библиотека Ваљевске гимназије 