Из циклуса „Бизон“ победничке збирке Поетског конкурса „Десанка Максимовић“

Победник 29. Поетског конкурса “Десанка Максимовић“ је КОНСТАНТИН ФИЛИПОВИЋ, ученик 3. разреда филолошког смера у Ваљевској гимназији. Жири је истакао посебну зрелост Константинове збирке изражену у сложеној метафорици његових стихова, као и стваралачку смелост да односе у природи представи ретким и несвакидашњим симболима.

Жири ради у саставу: Драган Лакићевић, песник и главни уредник СКЗ, академик Матија Бећковић, песник и др Вера Ваш, професор српског језика и књижевности у Ваљевској гимназији.

Ова награда за Гимназију има посебан значај јер Ваљевска гимназија није имала првонаграђеног песника уназад 20 година, од 2001. када је победница била Марка Томић, сада др историје уметности.

Из циклуса „Бизон“

4d1056cbdae5c4a325a2c2eacc21bad6
Nancee Jean Busse

VI

Зашто си ме тог јутра погледао,

драги диве?

Ти, чији су преци лутали

непрегледним снеговима?

Ти сада луташ бреговима моје

душе.

Ти си у мени, не ја у теби.

Да дам толико од себе ипак не

би’.

Мене страши искреност твоја –

та јасноћа твога лоја;

и твоје длаке – браон, тихе,

суве…

VII

Разапните чадоре за фешту!

Украсите кожу бојама, лице

намажите уљем!

Време је за лов, за крвава

копља!

Убоди планину, убоди бизона!

Рашчеречи га крваво и бесно!

Растргни му удове од длаке!

Огули му кожу и од ње сачини

бубањ!

Ударај у њега уз болесну цику!

Срџбом рањен, туци и скачи

целу ноћ!

Сутра, кад зором устанеш,

отрезни се!

И напиј крвљу заклане

планине!

И напусти заувек своје село–да

дух бивољи њиме лута…

VIII

У своја два рога сакупио је

мудрост народа равнице.

У своја два ока упио је лепоту

напуштених звезда.

У своја четири копита сабио је

године живота у кругу.

У своју је једину кожу зашио

преријски месец што га прати.

И откаскао је у јутро, тромо и

тужно – гладан свежег меса.

X

Бизон у кавезу сивом

Птица без крила.

Она у небу себи дом свила

Он са земљом повезан ткивом

Он рујан, удебљан, тром

Она плава, лепршава, чила

Зар не видиш, лудо мила моја?

Две су то природе – а једна

иста боја!

XIV

Његов је ручак искрена наслада

У његовој чежњи искреност

влада.

Копита му крвљу окаљана

нису.

Крви жртава се винуле ка вису

За бизона нашег слатка киша,

ручак;

Копито његово – без милости

је тучак.

Бизон над лешином ситном

стоји

Кости њене сад безгласно

броји.

Високо на небу орао сури

Кружи. У земљу он се жури.

Ручали су – бизон и лешинар.

Братска гозба из чаше

крвопролића, подељена по

пола,

у реско зимско јутро.

Прерија без иња.

Из победничке збирке 29. Поетског конкурса „Десанка Максимовић“

Константин Филиповић III-5


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s