Црна птица

1622398034488a

Марија Бојанић, ученица III-4 Ваљевске гимназије, освојила је прву награду за кратку причу на Литерарном конкурсу „Вуково звоно“, који традиционално расписују Вукова задужбина из Београда, Гимназија „Вук Караџић“, Лозница и Центар за културу „Вук Караџић, Лозница.

Lindsey Kustusch

Беше око три сата по подневу када стару, увелу вилу наткри сивило, те је у потпуности заклони од погледа. Тик пре тога часа, кроз замрљано прозорско стакло тек се незнатно назре шака у последњем вапају за опроштај.

Шака нечујно паде назад на постељу, а тмина споља поче се увлачити у просторију кроз врата, прозоре, кроз зидове, све док најзад потпуно не помрачи видик болесника на душеку. Наједном, у углу одаје тама се згусну и начини прилику, по свему судећи женску, која стаде прилазити кревету лаким корацима. Када се најзад нађе сасвим близу болесника, она на трен устукну, а онда јој се држање промени и она проговори оштрим гласом: “Мислим да је време да себи признаш истину”. Болесник, тек сада приметивши придошлицу, испусти једва чујан крик и придигну шаку ка већ слабом срцу. Прилика не рече ништа више, али пред очима болесника указаше се слике из времена давно прошлих, слике које је, или је бар тако мислио, потиснуо дубоко у сам центар свога бића. Међу овим варкама ума, он наједном угледа себе, знатно млађег, како излази из кочије смркнутог лица. Младић потом  потрча уз степенице ове исте виле, чије зидове није напустио од тога дана и по ступању у просторију, он погледа у лекара који сетно одмахну главом, те му рече да је она већ дуго боловала од туге и усамљености. Болеснику се срце стеже пред овом сликом, те се он последњим снагама натера да отвори очи и пред собом виде да је лице оне женске прилике пред њим ниједно друго до лица управо његове жене. Њене пуне, румене образе ружила је, међутим, рђа тмине која ју је грлила.

Тек што болесник пође да поново заклопи очи, наједном обузет стравом, жена нежно показа главом на угао просторије из кога је дошла. Тамо, помрчина се разгрну, остављајући за собом дечака руку умрљаних мастилом, око кога лежаше гомиле исписане хартије. Болесник јасно препозна лик свога сина, изгледа ништа другачијег но на портрету који је криво висио над главом болесника, а беше насликан тек недељама пре дечакове болести. Међутим, оно што је за човека на самрти било далеко страшније беше увезана хартија коју је дете почело нехајно да разбацује по одаји. На страницама испуњеним косим, неравномерним рукописом, он распозна речи својих песама, прича, романа – све оне мисли које је зборило пенкало пре него језик. У дечаковим мастиљавим рукама болесник препозна  сопствене, руке које су се препустиле помами тамно обојене, густе течности, управо у тренуцима када су сви они који су у својим срцима остављали просторију за њега полако затварали своја врата. Жена најзад приђе дечаку, те они заједно стадоше да хране све гушћу тмину пишчевим речима.

„А какав је то писац који не уме да воли?“, напослетку упита жена. На ово прилика у кревету, сада већ једва људска, повика: “Доста! Доста, не могу више да гледам!”. Тек тако, готово опипљива тама поче да ишчезава а са њом и последњи остаци пишчеве породице. У тренутку лажног мира, болесник одахну и тек што се спреми да се врати немирном сну, на лице му слете црна птица и узе му оба ока.

Марија Бојанић, III-4


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s