Јанкови снови и стварност

Приповетка Ветар на различите начине представља изузетну књижевноуметничку појаву у српском реализму, али и непоновљиво дело у српској књижевности уопште. Због своје доминантне и врло пажљиво разрађене психолошке мотивације, али и због своје разнолике опасности по патријархални систем вредности, фикционални универзум ове приповетке нуди мноштво и данас актуелних и непресушно инспиративних капија кроз које му можемо прићи. Одлучила бих се за две које нас укрштеним пречицама могу одвести до Јанка, његовог главног јунака: то су мајчина алегорија и Јанков боравак у болници.

9d555c40cd19b3be7a42b7c95237aeb2
foto: Abdullah Evindar

            Сока, Јанкова стара и самохрана мајка, имала је слатку навику да свом сину често прича извесну причу о непослушном арханђелу, богу и црвима. Ова прича, наиме, умногоме има важно место у приповетки, с обзиром на то да је може истовремено и сажети и из једног особеног угла протумачити. Арханђел, који није послушао бога, и, уместо младој мајци, узео је живот усамљеној баби, убрзо се зацрвени од срамоте када му бог нареди да разбије камен са дна мора и одговори на питање ко одлучује о животима двају црва које је пронашао у камену. Иако је прича, разуме се, отворена и за низ симболичких интерпретација, она би могла бити и специфична алегорија. Њену алегоријску природу, заправо, додатно мотивише то што је сам Јанко пореди са баснама, па би њен јединствени семантички кључ изгледао овако: бог је мајка, а арханђел је Јанко, који, иако би желео живот са младом женом, са којом би, притом, могао искусити родитељско искуство, ипак треба да се одлучи за живот са усамљеном старицом зато што је то жеља оне која одлучује о свему што се тиче његовог живота, од неба до дна мора, а то је његова стара и самохрана мајка. Дакле, Јанко не може самостално да доноси одлуке, и у потпуности је подређен Соки, што се на врло знаковит, али понекад и на врло очигледан, начин открива у тексту. На пример, тренуци када свог тридесетогодишњег сина Сока мази и тепа му дечијим језиком док јој је његова глава у крилима могу се схватити као својеврстан чин Јанковог рационалног обезглављивања, а, с друге стране, синова зависност од мајке врло је експлицитно приказана у моменту када Сока спречава Јанка да оде у кафану са Јоцом и дословно га везује за себе.

            Када Јанко дође у болницу код Јоце и лута тешким болничким ходником потпуно изгубљен и престрашен призорима из болничких соба, можемо говорити о Јанковој специфичној катабази, или о његовом силаску у свет мртвих (попут Гилгамеша, Одисеја или Дантеа, рецимо). Међутим, иако је на почетку свог путовања по сенкама Јанко потпуно пасиван и збуњен недовољно разлученим визуелним и аудитивним надражајима, па испрва неће успети да препозна ни ослепелог Ђорђа, он ће ипак пронаћи смисао свог стравичног искуства: као Орфеј Еуридику, он ће покушати да у своју реалност из болничког Хада изведе Ђорђеву ћерку, безимену девојку у коју се током своје катабазе заљубио. Ипак, тај покушај остаје у домену иреалног, као и сви његови претходни слични покушаји, будући да је Јанкова изгубљеност у сопственој немогућности самосталног одлучивања његова дефинишућа константа и изван болнице. Сокин лик тако се јавља као доминантан фактор који условљава Јанково искуство чак и када она није физички са њим: наиме, Јанко у тренуцима навируће конфузије у болничком ходнику одједном разазнаје једино мајку, иако она није ту; с друге стране, он, иако је још у болници схватио да му је Ђорђе однекуд познат, неће се вратити у његову собу све док га мајка код куће на то не подстакне. Другим речима, Сока се заиста потврђује као Јанков бог, као свемоћна инстанца која у потпуности управља његовим животом и без чијих иницирајућих импулса Јанко није способан ни за какво делање.

            Приповетка се завршава Јанковим понављањем мајчине алегорије, чиме он дефинитивно ставља тачку на своју потенцијалну срећу са безименом девојком. Ветар који је на тренутак прохујао кроз његову стварност, стварност одређену само једном сталном димензијом, вратио се у подземну болницу, где ће заувек остати. Баш као што ће Јанко остати са Соком, све док обоје не постану храна двама црвима које тако често идеализују. Заправо, измишљена прича о арханђелу, богу и црвима савршено гради Јанкову реалност, а, парадоксално, његово реално катабазично искуство испоставља се као недостижан сан и илузија још једног трзаја који није могао променити Јанкове координате оковане за Сокино окриље. Јер сав свет је Сока, и Сока је сав свет.

Ленка Николић II4


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s