Човек акције и човек контемплације у роману Дервиш и смрт Меше Селимовића

Динка Радосављевић, IV-5

Осветити се или опростити? Препустити другоме да дели правду или је сам делити? Нанети зло зато што је и нама учињено? Не вреди много размишљати, ни много чинити. Треба само мало стрпљења.

Љубав може учинити да се осетимо живима. А исто може учинити и мржња. Шта је тренутак препорода? За Ахмеда Нурудина тренутак новог почетка, новог живота, био је пресудан. Он престаје да буде човек који беспомоћно посматра своју судбину и све приписује божијој вољи. Постаје човек који дела. Мржња га на то нагони. На танкој стабљици, слабашни изданак мржње расте у њему и полако, али сасвим сигурно добија свој цвет. Они који су посејали то зрно на крају су појели његов плод, плод који је овај дервиш стрпљиво одгајао.

Едвард VIII, Пенелопа, Аурора и Филип… Хасан и његова Дубровкиња… Мало ли их је? Они су због љубави били спремни на све. Неки су се одрекли трона, други су били спремни да за љубав жртвују живот. Тако обично бива у љубави. Није их било брига за свет, свет су имали у једном бићу.

Хасан не размишља превише јер зна за шта се вреди борити и баш као што каже његов пријатељ Ахмед: ,,Нешто мора бити што боли, увијек.” Хасан зна да је бол пропорционална вредност. Зато чини онако како осећа, без могућности да допусти себи упуштање у дубљи дијалог са самим собом.

Без обзира коју технику примењивали, јунаци романа Дервиш и смрт завршавају на сличан начин. Једног је победила мржња и претворила у једног у низу охолих кадија. Савест, на коју се толико ослањао, издала га је, као што су издали његовог брата, као што је он издао Хасана. А можда је, у ствари, он издао њу. Није опростио. Тежина неправде која му је нанета навела га је на то. Није му ни опроштено. Вечни вртлог каузалних односа стигао је Ахмеда Нурудина. У тренуцима када га страх обузима као плима, шејx мевлевијске текије, чини исто што и очајници, који или се сећају или маштају. Поставља себи неизбежно питање: Да ли је могло бити другачије?

,,Да сам мање спавао, да сам и ноћу путовао, да је било мање умора, да су биле мање равнице и нижа брда која је требало прегазити, дошао бих на вријеме, она се не би удала за Емина, а ја можда не бих отишао из села. И ничега не би било од овог што боли, ни Харунове смрти, ни ове ноћи посљедње.” Љубав га је могла спасити, а мржња га је уништила.

Хасан је из превелике љубави према људима и правди страдао. Уздигнуте главе могао је да каже да би погинуо, ако треба, али да би спасао и човека и правду.

,,Kријемо љубав, тако је и угушимо.” Мало одважности и мало више љубави у свим њеним облицима, довољно је да нађемо путоказ за акције и мисли због којих се нећемо кајати.

Динка Радосављевић, IV-5

Прва награда на такмичењу ученика средњих школа из књижевности у школској 2019/20. години за најуспешније писмене задатке (Друштва за српски језик и књижевност Србије, Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Задужбина „Доситеј Обрадовић“)


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s