Рембоова Офелија

Реци ми, волиш ли? „Волим да волим. Љубав је светлост. Она сија, она даје живот.“

Реци ми кога волиш. „Волим живот, он је љубав.“

Реци ми колико волиш. „Највише на свету, волим до краја.“

Волиш… не знаш ти шта је љубав. Није светлост, и није тама. Није почетак, ни средина, ни крај. Није осмех, ни поглед, а ни стисак руке. Није онај топли загрљај што ти пружа сигурност, нити умилни пољубац у чело.

Љубав је све и није ништа. Она је и живот и смрт. Драги мој, љубав није са овога света. Она је божанска, и она каже да треба давати – пажњу, осмех, време. Она то цени и узвраћа ти.

Сећаш ли се Офелије? Она је веровала у љубав. Знала је све њене законитости и волела је. Али, свака љубав није иста, не могу се мерити. Романтична љубав, љубав према породици, пријатељу, звездама и ткању – нису ни сличне. Сама њихова структура је различита, нису упоредиве.

А треба бирати…

Ophelia, Arthur Hughes

Легенда ми прича како је Офелија била прелепа. Знаш ли зашто је било тако? Њена душа је била лепа, баш зато што је била испуњена љубављу.

„Али легенда прича и да се убила“, кажеш ти. „Зар је љубав деструктивна?“

Деструктивна? Никако! Све што је добро – то је љубав. Офелија је волела и била је спремна на све зарад тог осећања. Жртва, мили мој – ТО је љубав. Тешко је изабрати између оца и вољене особе. Нико не треба да искуси последице тог избора. Бирати значи повредити. А повредити особу коју волиш значи умрети изнутра.

Није Офелија била неодлучна. Пред њом је био узор који уништава животе. Њена душа била је растрзана између две немерљиве љубави. А она је изабрала обе.

Жртвовала је свој живот зарад љубави. Одлучила је да жртвује себе, а веће од тога не може.

Офелија се претвара у маглу коју свако види, али ретко ко разуме. Њена душа и даље бере цвеће међу облацима, верна својој одлуци. Време је прошло. Простор је нестао и више није битан ни Хамлет ни Офелијин отац. Битна је само љубав, која је Орфелији узвратила.

„Али, не разумем како јој је узвратила… Зашто је није вратила?“

Шашави мој… Ти је памтиш вековима, а никад је ниси видео. Она је ту, у срцу. Њена лепота исијава и шаље ти поруку

да треба волети без обзира на све. Офелија је добила вечност, у нашем памћењу и у нашим душама. Она се неће заборавити, трајаће кроз еоне, дајући идеал љубави.

„На мирном црном валу где звезде сањају…“

Ђурђија Марјановић III-5, награда часописа Акт

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s