Јер све што љубимо створили смо сами – Јован Дучић

Док зрнца песка трепере на мом длану обасјана сунцем, немам ни сумње да ће дашак ветра расути крхко савршенство. Један лаки покрет моје руке распршиће их кроз ваздух. Затрепереће у хиљадама ситних искрица и потом се угасити. Нестални су колико и моја потреба да склопим дланове и сачувам трагове оног што бејаше изграђена кула, хиљаду и једна прича. А од тог сам песка креирао њу, савршену, јасну представу о љубави и теби. Лукава покретачице, моја несталности.

500px.com

Зато те рађе пресипам у други длан. Не бих да изгубим ни делић онога што је могло бити. Ни трун свега што сам сањао о жени која ме греје осмехом јаче него подневно Сунце, воли више него што би било могуће. Она је идеал мојих идеала, задата тема ненаписаног рада, нерешива теорема људског постојања. Ја сам сад зидар небеских кула чије се заставе вијоре кроз облаке, а у тој кули чека ме твоје несавршенство и несклад. И једино ја још могу отворити прозоре твоје тамне одаје, моја заточенице. Могу, али нећу. Јер само ту, у тој кули сазданој од овог песка окруњеног од мог срца ти си она коју једино могу волети. Утолико си далека. Ја сам те вајао по мом лику и хтењу моје душе. Ни у једној другој одаји ти не би била бајна принцеза, ни на једном другом прозору, сем овом мом који сам скројио према твом оку, ти не би била узвишенија него што сада јеси. Јер ти си моја, недосањана мисао, неизрецива тајна колико си лепа, савршено бајна.

И ти таква узвишена, постајеш болна. Јер свака мисао да те могу изгубити или никад пронаћи већ је довољна да те понекад не желим. Да ми твоје савршенство задаје већу муку и јад него то моје срце може да поднесе. Ако те никада не нађем, остаће празне небеске куле, нестаће топлине и заноса, а моје ће тело клонути и боловати неизлећивом болешћу, неостварене љубави.

Зато вило, остани ту где јеси, загревај наду да ће те ово срце у стварности срести и да ћемо се тада препознати.

Ако бих те додирнуо, нестала би, а склад твог тела неповратно би био нарушен. Ти би била онда нешто друго. Нешто што не познајем, нешто пред чиме мој ум посрће. Би ли ми била највећа, неизрецива срећа каква сада јеси? Сада док те клешем и уграђујем у сваки део мене.

Јер ти си моје друго ја. И само таква можеш да постојиш. У твом се оку огледа сјај мог ока. Ти си моје огледало, моја сенка и сан малог клесара чије вештине још теже савршенству. Али, пред људима нек остане тајна, што те више мијем туга је све већа…

И тад дахом распрших песак са мог длана. И гле чуда, она се расу свуда око мене… не нестајеш… љубав је вечна.

Филип Јеремић III-2, трећа награда на конкурсу Борино перо (Алманах, 2018)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s