Велика и добра дела не деле судбину пролазних ствари овог света – И. Андрић

Барака је древна реч. На суфи језику значи „благослов или дах суштине који започиње напредак“. То је и назив документарног филма из 1992. године који је режирао Рон Фрик. Документарни филм и није баш најбоља одредница за ово остварење. Најбоље би било рећи – искуство.

Филм практично и нема причу. Састављен је из серија снимљених пејзажа, ритуала и сцена из живота. Нема ни ликове, односно јунаци су сви људи на свету. Снимљен је у двадесет четири земље на пет континената. Измишљена је и посебна камера за потребе филма. Чему сав тај труд за једноставно документовање људи и места које можемо наћи на интернету? „Барака“ је много више од филма. То је поклон човечанству.

Иако нема причу, „Барака“ има структуру. Снимци нису насумично изабрани. Све је пажљиво повезано у једну целину зарад што јачег доживљаја и што бољег разумевања наших живота. Сцене могу бити повезане на разне начине. Једна сцена може бити љубљење свештеникове руке, док је следећа клечање пред неким светим објектом из другачијег света. Прва сцена може бити спољашњост једног муслиманског храма, а друга унутрашњост будистичког. Неко не би ни приметио разлику да нема титла који каже на којој се локацији налазимо. Слике јасно говоре – људи су људи, ма где живели и којој религији припадали.

Филм прелази са једне стране света на другу, једноставним и неприметним резом. Прелази из природе у град, са једног ритуала на други. Тече полако као река. Сваки кадар може бити урамљен као слика било да су то језера или светска чуда. Филм открива лепоту свих делова наше планете.

У једном тренутку пред вама могу плесати племена из Бразила, у следећем ћете се наћи на ужурбаним улицама Њујорка и Токија. Брзина савременог живота је наглашена убрзаним снимком, а терет такве свакодневнице је симболично приказан јапанским плесом „Тихи врисак“. „Барака“ је препуна симбола који су врло суптилни, некад чак и неприметни.

Иако је „Барака“ пуна радости живљења, не окреће главу од тескоба наших живота. Можемо видети снимке концетрационих логора у Аушвицу, Јапану и многе друге модерне и древне гробнице. Фавеле у Бразилу могу бити место пуно радости, као и простор јада и беде. Ништа од тога није ублажено или пренаглашено, само је документовано.

Оно што цео филм држи у целини је музика коју је компоновао Мајкл Штерн. Она је грандиозна када су на екрану вулкани и национални паркови, мирна када видимо монаха или јапанску башту. Коришћени су звукови из природе како би се гледалац што више уживео. У целом филму могу се чути људски гласови само током обреда. Поштује се главно филмско правило: „Покажи сликом, а не речима“.

„Барака“ је јединствен филм са једноставним сценама као што су једноставне слике људи који гледају у камеру. То је доказ да је то филм о људима, од људи, за људе. Уметнички је снажан и информативан. Ако будемо слали филм у свемир, морамо послати „Бараку“. Биће довољно.

Александар Крстић IV-2, награда „Љубица Ножица“ за најбољи писмени задатак ученика Ваљевске гимназије школске 2017/2018.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s