Крадеш сунце за нас

Ти и твоја топла доброта! И твоја блага реч! И мило грло! И руке што носе! И очи које су само моје огледало. Какво је то чудесно биће у које је неко, одозго, успео да утка баш све? Какво је прелепо име, заслужила твоја надљудска природа? Мајко! Када изговорим твоје име, затрепери облак, окрене се сунце, горе се затресу. Ти имаш моћи које све могу да покрену, и природу и људе. И мене! Ти крадеш за мене сјај сунца, да би из мог дана отерала мрак. Ти разумеш и оно што нисам изговорила. Довољан је само поглед, а твој је савет већ кренуо ка мени.

фотографија Pinterest

Свако је људско биће у твом крилу уснило сан. Свако је од тебе, понекад и за тебе, човек постао. Све што јесмо, дугујемо теби. А опет, и ти дугујеш нама за то што јеси. Нашим рађањем постала си мајка, а до тада си била само жена. Допуњујемо се и прожимамо. Само заједно смо савршена целина. А заједно смо увек, та веза се не кида. И кад сам далеко, и кад сам близу, мисли наше једна другој путују. О теби говорим речима што се у мени роје кад те поменем и замислим. Китим и плетем сјајни венац врлина око твоје главе, као ореол око главе света. И нема на свету мудре главе која о теби није причала и писала јер је мудрост живота од твоје мудрости потекла. Сећам се, Бранко В. Радичевић нас је рано упознао са твојим делом. Говорио је како се појављујеш кад смо усамљени и како, као добра вила бдиш над животима нас деце… И како прашташ, и како лажеш да си за све крива и како стрепиш тамном и дубоком стрепњом. Руке твоје за нама шаљеш, па кад се теби вратимо, врате се и оне на твоје крило. О теби су певали и народни певачи. Не би Марко тако силан јунак био да није било савесне мајке Јевросиме, што не да сину да огреши душу… А каква би мајка могла изродити храбре Југовиће него она што је ,,тврда срца била“ и с тугом се до краја носила. Кад желим да замислим колика је снага мајчинске љубави и бола који мајка може поднети, у мени задрхти сећање на мајку Југовића. Дивим се Пупиновој мајци Олимпијади. Замишљам Теслину мајку… Када дођем до краја размишљања, када ум више не уме да помисли на савршенију, сетим се најсавршеније мајке свих времена. Никад је не осликавају без свог чеда у наручју. Безгрешно заче, од девојке у мајку се претвори, а свој живот сину своме и његовој божанској мисли посвети. И српски народ се сећа те велике мајке, Христове, која је над распетим сином бол крила..

Не знам, мајко моја, са којом би те великом мајком из давнина могла упоредити… Када мало размислим, можда не бих ни са једном. Јер свима је мајка само једна, и само нечија, а ти си моја и то је већ доста. Нема даље и нема поређења. Кад кажем да си моја, сви знају ко сам. И срце заигра, што моја мати јеси!

 Николина Радовановић I4, друга републичка награда конкурса „Дани ћирилице 2017.“

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s