Слика света у поезији Десанке Максимовић

Трепти у времену топла, добра и мека реч песникиње! Реч о човеку, реч о цвету и трави, реч о љубави, о Перуновим потомцима и историји, реч шеве небеснице повезује столећа. Застани, ослушни! Цео свет у песничку душу је стао и као да нема немилих граница. Сви људи у песничкој земљи су блиски.

Све креће од најмилијег дела света, од завичајног тла, њива и ливада, од Рабровице, Бранковине, ваљевског краја до Балкана, Европе и света. И мирише земља сунцем загрејана… Хиљаду се мириса преплиће и игра. У песникињи се буди осећање могло би се завити у родољубљеда није у њему све тако лично… да се не везује тако снажно… за сваку ситницу, камичак, незнану птицу...

Пролеће опија. Срце заигра. Зује ројеви пчела. Свет нараста, храни се буђењем пролећа на пољима. Капи росе попадале су по шумској маховини и од тих капи травама се не види лице, само се слуша шапат пролећних трава и гледа јутарње облачење птица. Поглед се напунио од милина… Звони цела нежна плима речи неречених.


Песнички свет је разапет између прастарих принципа љубави и смрти. Плаши га виђење пустињака, вест о рату, царев стражар, небески знаци, жупаново привиђање, ничија земља, крај лета, покошена ливада, зимски дан, зима у завичају… Самоћа се притајила у њему, у роси, и не допушта потпуни занос. Из збега самоће гашење жарког лета личи на гашење живота. Земља и успомене миришу на сету. Очи више не виде зелен шума и успламсале боје сунца. Није то њено доба. Она чека пролеће. Зове га чистотом и радошћу. Љубавна стрепња је не напушта. Љубав је и наговештај и илузија, моћна, кад се гледа издалека, кад самоћа бива, и кад шаље непознате речи…

Из поетског сна јавља се мисао што води у љубавни бескрај: Слушај бајку која се у теби рађа, и љубав и сама постаје бајка!

Љубав према детињству, прецима, завичају и отаџбини шири се у љубав васионску. У земљи стихова господари благоразумевање. И сваки се прах и свака честица сажаљева. За спасење и мир песникиња моли. Тражи помиловање за свог земљака, сељака из Бранковине, што јој се у душу свио. По цео боговетни дан он је погнут, а тек кад звона зазвоне вечерња, седа на траву и маши се торбе са хлебом. Тражи помиловање за свргнутог властелина, јер судбина је превртљиве коби и свако може лако пасти; за војничка гробља усамљена у којима незнан јунак почива далеко од родног потока и села. Тражи помиловање за важне јер достићи ће и они разочарење кад се не буду могли вратити оданде где су сви исти, са небеског свода. Песникиња моли за наивне, јер су им душе чисте, за зле и за безазлене, за кротке и убоге, за изгнанице и нероткиње и за песника… Воли човека. Жао јој је човека… За сваког човека моли: Помилуј га!

Лирске нити из Бранковине крећу у свет, из света у Бранковину. Множе се слике од мириса пролећа и тајанствене снаге рода, жеђи за животом, до гашења цвета и живота. Гради се свет поезије од сукоба зараћене браће по језику и пореклу пред Исусовим и Перуновим оком, преко баладичности чете ђака, лирског родослова и молитве за све, до љубави тајне, лица заљубљених, оних што болују од несанице и зебњи. Све се стапа и прожима. Траје бескрај вере у доброту.

Над природом и човеком надвила се песничка дуга, и нека људима бива топло и добро од великог богатства песничког бића.

Николина Радовановић II-4, трећа награда за најуспешнији писмени задатак на такмичењу средњих школа Србије (Алманах, 2018)


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s