Студенград

Потрага за књигом Студенград Драгана Лакићевића трајала је више од две недеље. Зар је могуће да је тако тешко наћи роман који је изашао 1979. године у десет хиљада примерака? Професорка каже да се то већ четврти пут дешава за последњих двадесет и пет година и да ће се књига појавити.

Нашли смо је преко Купинда. Врло занимљива прича. Испричаћемо је писцу кришом.

Кад се до књиге дође, читање тече глатко. Врло брзо сте и сами део вечите збрка. Поред вас су собе препуне устајале прашине на коју нисте алергични. Са вама су студенти прве, друге, треће, четврте, па и десете године факултета. Ту су мелодични, химнични тонови Арсена Дедића, илегалци, плавичасти брусхалтери видно окачени на свакој женској тераси као застава, студенти – чувене легенде. Свако са собом донесе неку причу и навику, а однесе прегршт успомена, верујући да сви путеви воде назад у тај један једини град – Студенград.

Годишња доба се смењују, а у Студењаку неизбежна врева младих који изгубљено тумарају по ходницима и собама, не знајући кога ће сусрети. Једни су избачени јер цимер има ,,неки посао“ да обави са својом девојком, неки траже утеху и склониште код вршњака које не знају баш најбоље, али се не устручавају да прозборе коју реч са њима и размене искуства, каква год она била. Има ту свакаквих дешавања и ситуација, неки се задрже више неки мање у Студењаку, али то место их обликује у људе који другачије доживљавају студентске дане и носе почасну титулу студента.

Као да сви хорски говоре: ,,Студењак нас мења. Студењак нас пролепшава. Постајемо господа, мењамо фризуре, пуштамо бркове. Овде први пут бивамо срећни, први пут љубимо лепе девојке, губимо с лица патњу коју смо донели из завичају. Постајемо људи. Тако траје и пролази ова младост, док се мењају годишња доба, док неосетно пролистава грање високих јабланова који се виде из кревета, кроз замагљени прозор и успаване очи. Љубав у нама трепери.“

Аутор нас постепено уводи у легенде које харају поспаним ходницима Студентског града. Све одише уморним издисајима неиспаваних студената. Велика аждаја живи у подземљу Бежаније, храни се отпацима из студентске мензе и чува Студенград. Да би аждаја била мирна, сваке године мора да се жртвује дванаест девојака које аждаји на жртву приносе своје девичанство.

Када дође време за усељење бруцоша, ред не види свој крај. Из беле зоре стрпљиво цупкаш и погледом упијаш људе који као и ти желе да се дочепају последњих места у Студењаку. Гужва на самом почетку, а каква их тек чека, то ће осетити на својој кожи.

Бити студент никако није лако, обавеза и дужности је превише, а времена премало. Дати све испите у року што је резервисано само за најбистрије умове светога града. Комбинаторика каже да је захтева много. Треба ,,јурити рибе“, добити оно што желиш, забављати се, пијанчити и бити способан да сутрадан функционишеш. Забаве и проводи у Студењаку су неизбежни, свако вече неко негде организује журку где су сви без позивнице позвани.

Има ту и падобранаца, залуталих о којима се прича једно време, а онда њихов допринос остави само траг. Историја Студенграда богата је писмима сањивих девојака које маштају о доживотној и нераскидивој љубави. Речи носе тежину и озбиљност коју само зрела љубав препознаје у стиховима који допиру из грамофона најпопуларнијих фрајера. У мирисима свежих идеја, ослобођени завичајних стега, проналазе нешто ново у сваком дану.

Толико ликова је прошло кроз роман Студенград да се након читања књиге вреднује њихово колективно стваралаштво и осећај топлине, искрености и много људског што у себи чувају и на нас преносе. Увек је ту један идеал женске лепоте и кобно мушко страдање. У сваком човеку чучи кутак посвећен само једној жени, па тако и Александру Липи званом Вук, цело срце зачарала је демонска моћ Хермине Клајн. Њено присуство попут тихе дрхтавице осећа се кроз целу књигу. Хермина Клајн подвлачи се под кожу сваког јунака, остављајући га да о њој машта и од ње да стрепи. Она је неухватљива попут времена, увек један корак испред онога ко је слепо следи и покушава да је има.

Колективни глас задовољно говори: ,,Све имамо у Студенграду. Завичај нам више није потребан. Заборављамо да напишемо писма, да одговарамо забринутим мајкама које мисле хоћемо ли ми те зимске вечери имати шта за вечеру, које брину за наше крхко здравље док ми милујемо лепе светске девојке, пијемо скупа пића, седимо у Лотосу гледајући у необично плавичасту светлост око троме и остареле стриптизете“.

Студењак, симбол животне школе, припрема и челичи и најосетљивија бића за живот. Не милује, већ крупним корацима гази и угњетава, учећи их како да се уздигну као победници јер су ,,учествовали у стварању великог крика које је одјекивао над Студентским градом, над Београдом, над Србијом, над Светом“.

Студенград, студентска кућа, форимра заједницу, која прераста у нераскидиву везу какву само одликује праву и искрену породицу. Прича о магнетној сили Студењака памти се по богатом искуству, по лепоти. Ако вам неко не врати књигу Студенград, немојте му замерити јер жели да сачува златно време.

Анђелка Панић IV3 (Алманах, 2017)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s