Поезија као чистилиште

Ален Жуфроа (1928), француски песник и есејиста, у Манифесту доживљене поезије 1995. пише: ,,Још од Рембоа, модерност поезије учинила је да схватимо да ограничење живота даје јединствену прилику да трајно делујемо помоћу речи.“

Фотографија: Isaac Gautschi

У сенци медија, интернет-комуникација, видео-игара, песницима је све теже да се јасно изразе и да ставове према животу и људима обликују у хармоничне стихове, посебно имајући у виду незаинтересованост већине и окренутост неким другим ,,вредностима“ данашњице. Олако се заборавља, губе се трагови свега онога што је некада имало велики удео у животу човека. Али ипак, поезија се пише. Јављају се нови стилови, речи премазане новим бојама и прекривене плаштом властитих, младалачких захтева и закона. На сасвим посебан начин песници желе да осликају и најобичнију ситуацију. Борба је вечно присутна. Како надмудрити ограничене умове, замаскиране свакодневним и упознати их са стваралaштвом, научити их да се поезија не посматра са подсмехом?

Док листам електронски часопис Агон, запажам мелодичне стихове, одишу сетним осећањима, пружују читаоцима нешто ново и подсећају на заборављене песничке величине. Бележим: ,,Поезија је кћи ноћи. По доласку песме, зора и сумрак поново постају ноћ, почетак и крај ноћи. Песник у њу баца мрежу као рибар у море, да би захватио све што се креће по невидљивом, ту силесију безбојних бића, без даха и тежине, која настањују тишину.“

У песми се свачија напаћена душа и изгубљени дух могу пронаћи и поново повезати са оним делом себе за који се веровалo да је трајно изгубљен. У њој се поистовећују туге и меланхолична тешка, сећања на периоде из живота које још увек нисмо прочистили. Некоме утеха, а неком вид забаве, поезија свакоме нуди понешто. Стих не тражи да се око његовог значења усагласимо и то поезији даје ново постојање, нове наговештаје, другачије звуке који би требало да буде и освежавају читаоце. Да поезија данас није замрла сведоче нам и поетски конкурси: Награда ,,Млади Дис“ коју расписује Градска библиотека ,,Владислав Пековић Дис“ из Чачка и Одбор ,,Дисовог пролећа“, Конкурс за књижевну награду ,,Ђура Јакшић“ за најбољу књигу поезије коју расписује Нардона библиотека ,,Ђура Јакшић“ из Српске Црње, Београдски фестивал поезије и књиге ,,Тргни се! Поезија!“ и Трећи Трг, конкурс који је намењен ауторима који пишу, али и преводе поезију на српски језик, Конкурс Вуково звоно Лозничке гимназије, Награда за поезију ,,Бранко Миљковић“ коју додељује град Ниш, Поетски конкурс ,,Десанка Максимовић“ у организацији Ваљевске гимназије и Српске књижевне задруге за најбољу збирку поезије средњошколаца, сваког 15. и 16. маја ,,Десанки у част“, Лимске вечери поезије у Прибоју, Поетски конкурс ,,Мика Антић“ Гимназије ,,20. октобар“ из Бачке Паланке за најлепшу љубавну песму, и многи други. Конкурси помажу да се сретну ствараоци, да се речима прочисти стварност, да се узбуни јавност, да се потврди веровање у моћ поезије.

Анђелка Панић IV3 (Алманах, 2017)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s